Чудни су путеви господњи – zilikaka

 Гост аутор: nikvet pn

Тамо деведесетих, тек што сам отворио приватну амбуланту дошао ми је старији симпатичан пар са четворо паса мешанаца. Само је она говорила, витка жишка, он ситан блед са подочњацима смешкао се и ћутао. На крају терапије објаснио сам даљи поступак и исхрану покушавајући да и њега увучем, деловао ми је стабилније. Она је пресекла: Португалац, зове се Хелио, српски нула. Много је болестан од свашта, пије двадесет и четири таблете на дан. Испратио сам их, руковао се меко као баба. У наредних неколико сусрета испричала је да су се одавно нашли у Немачкој на раду, фризерка и електричар, немају деце; још коју годину до пензије решили да проведу у Србији, после ће већ видети.

Живели су у кући са двориштем премалим за превише паса. Велика разлика од њене родитељске куће у Кривом Виру. Но нажалост по смрти родитеља то је све прилично пропало. Она није показивала вољу да се тамо врати нити да обнови; њему је било свеједно.

  • Podelite ovu objavu